TAMNI KAMEN

LIKOVI

RAFAEL, u ranim tridesetima, topnički poručnik

SEBASTIÁN, blizu dvadesete, vojnik

Prostor: Soba u pokretnoj vojnoj bolnici negdje na sjeveru. Blizu mora.

Znak (/): označava da tekst prekida sljedeća replika.

I

Grad bez sna

Nema novog stoljeća ni skorog svjetla.

Samo jedan plavi konj i noć.

“Nokturno praznine”, Pjesnik u New Yorku

Sebastián u sobi sam. Izvana dopire zvuk mora.

Sebastián.- Pojavili su se odjednom, kao jato, iznad drveća, točno iza šume. Jedan, dva, tri, četiri –nisam ih stigao izbrojati– avioni. Kao jato crnih ptica. Moja majka je plakala. „Zašto, majko? Dolaze nam pomoći. Dolaze donijeti mir. Otvori vrata, otvori prozore. Danas je sretan dan. Trebaš se smijati. Izađimo na ulicu i dočekajmo ih. Da znaju da smo na njihovoj strani.“ Okupili smo se na seoskom trgu. „Podignite ruku, pozdravite Talijane, došli su u ovaj kutak svijeta kako bi nas oslobodili, podignite ruku!“. Tada je naš orkestar počeo svirati. Neki marš, mislim, u znak dobrodošlice. Začuli smo motore.  Podigli smo ruke dok su avioni prolazili i zaplakali od sreće.

            I tada se, ponad radosnog klicanja, začuo prvi pucanj, a zatim buka prve bombe. Potrčali smo. U svim smjerovima, ne znajući kuda. Moja majka je viknula. Nisam razumio što je rekla. „Ne zaustavljaj se“, možda, ne sjećam se. Kuda krenuti? Crkva je gorjela. Kuda krenuti? Van sela ne, govorili su da tamo čekate vi i da je bolje umrijeti pod talijanskim bombama. Rat, rat, rat! Ja sam potrčao u šumu. Koliko dana je prošlo? Koliko noći? Prije nego što su me pronašli i dali mi vode i ovu uniformu i ovu pušku. Moja majka… ne, ne treba biti tužan. Treba otvoriti oči i biti spreman. Neka nitko ne spava. Izađimo iz naših kuća, iz naših sela i marširajmo u koloni. Spremni, spremni, spremni! Treba se izboriti za oduzetu zemlju, zemlju našu svagdašnju; treba je očistiti od blata vaših čizama, vaših pjesama, kako bi je naslijedili naši sinovi i sinovi naših sinova. Neka ne spava nitko, nitko, nitko. Jer stigao je čas, čas koji sam toliko priželjkivao kao dijete, izluđen tišinom, svom tom tišinom koja se gomilala na mojim plećima, a ja sam se bojao da je to život, samo to, i želio da se moje srce ispuni bukom. Znam da je glupo, ali zbog toga sam postao glazbenik –iako tebe nije briga jer spavaš i ne možeš me čuti– kako bih ispunio svoje srce bukom i istjerao tu tišinu koja me je izluđivala.

            Zato blagoslivljam ovaj trenutak. Dok avioni prolaze našim nebom i brodovi prelaze naša mora, i fregate i tenkovi i šrapneli i topovi koji nam donose sutra, sutra koje ste nam vi ukrali. Spremni, spremni, spremni! Popnite se na podije, na krovove, na terase, ispunite tvornice i katedrale i dočekajte zoru! Na nebu nitko ne spava. Nitko. Nitko. Jer stigao je čas. I ponovno ćemo osvojiti ulice i naše crkve i našu budućnost jer više ne pripadaju vama, onima kao ti –naši roditelji, naša braća, naši prijatelji– jer  stigao je čas u kojem će se krv razdvojiti i neće biti oproštaja ni zaborava.

Tama.

II

Noć gore

Prostorija se počinje osvjetljavati: slabašna električna žarulja i posljednje svjetlo dana koje se probija kroz uski prozor s rešetkama. Sebastián, s puškom u krilu, bori se sa snom sve dok ga ne prenu prvi Rafaelovi pokreti na krevetu. Iz blizine dopre poneki povik i lupanje vratima.

Rafael.- Gdje smo? (Pokušava se uspraviti. Sebastián ustane i uperi u njega pušku.) Tko si ti? (Nema odgovora. Izgleda da polako postaje svjestan situacije. Brzo prelazi pogledom: soba, svega nekoliko stvari: njegova uniforma na drugom stolcu, umivaonik, ogledalo, skoro ništa.) Zašto ne odgovaraš? (Sebastián šuti.) Zašto ne govoriš? (Sebastián ne spušta pušku, ne odgovara.) Koliko je vremena prošlo? (Pokušava se pridignuti.)

Sebastián.- Ne miči se.

Rafael.- Onda odgovori, k vragu. Gdje se nalazimo?

Sebastián.- Ne viči. Zar misliš da si u poziciji da možeš vikati?   

Rafael.- Onda mi odgovori. A ostali? (Tišina.) Upute.

Sebastián.- Što?

Rafael.- To su upute. Da ne razgovaraš sa zatvorenicima.

Sebastián.- Takav je protokol.

Rafael.- Postoji protokol.

Sebastián.- Da, postoji protokol. Mi imamo pravila, odredbe. Načela.

Rafael.- Mi?

Sebastián.- Načela. Mi imamo načela.

Rafael.- Koliko ti je godina? ¿Sedamnaest?

Sebastián.- Nije tvoja briga. (Rafael se uspio pridignuti.) Ne miči se. Da ti nije palo na pamet maknuti se odande. Pucat ću. Neću se dvoumiti. Ne budi glup. Čak i kad bi uspio izaći odavde, u slučaju da ja u nekom trenutku ne pazim i oduzmeš mi pušku i upucaš me, iza ovih vrata stražari još jedan kao ja i nakon njega su još jedna vrata i /

Rafael.- To također nalaže protokol.

Sebastián.- Da. (Kratka stanka.) Misliš da si jako pametan?

Rafael.- A ostali?

Sebastián.- Tko?

Rafael.- Umrli su?

Sebastián.- Ne znam.

Rafael.- Gdje smo?

Sebastián.- Nisam ovlašten. Ne inzistiraj.

Rafael.- More. To se čuje izvana. (Stanka.) Je li to more?

Sebastián.- Da.

Rafael.- Ne sjećam se da sam /

Sebastián.- Prebacili su te.

Rafael.- Iz Bárcenasa.

Sebastián.- Rekli su Matamorosa.

Rafael.- Zašto?

Sebastián.- Nisu te htjeli ostaviti da umreš.

Rafael.- Da umrem?

Sebastián.- Da, da iskrvariš. Već sam ti rekao da imamo načela. To je dovoljno.

Tiišina.

Rafael.- Zašto to radiš?

Sebastián.- Što to?

Rafael.- Ne poštuješ protokol i razgovaraš sa mnom.

Sebastián.- Ne razgovaramo. Ne u doslovnom smislu.

Rafael.- Nego što?

Sebastián.- Ovako ćeš biti mirniji.

Rafael.- Znači, to je usluga?

Sebastián.- Ako budeš miran, nećemo imati problema.

Rafael.- Kako se zoveš? (Tišina.) Hajde, koga briga? Izmisli neko ime.

Sebastián.- Neću.

Rafael.- Ne?

Sebastián.- Ime je važno.

Rafael.- To je samo ime.

Sebastián.- Ako mi znaš ime možeš me zvati, možeš me identificirati i /

Rafael.- Pa ti znaš kako se ja zovem.

Sebastián.- Ne znam.

Rafael.- Lažeš.

Sebastián. – Koga briga?

Rafael.- Reci onda.

Sebastián.- Tvoje ime? Nije me briga.

Opet tišina. Čuju se povici.

Rafael.- Ima nas još? (Tišina.) Što radimo ovdje? (Ponovno urlici.) Zašto ste nas doveli ovamo?

Sebastián.- Bolje ne zapitkuj. Sve dok smo ti i ja ovdje sami, bit će bolje za tebe.

Rafael.- Bolje za mene? Kako ovo može biti bolje za mene?

Sebastián.- Bolje nemoj vikati. Razumiješ? Ima ih još ovdje, da. Već su progovorili. Daju nam potrebne informacije. Nema potrebe da dolaze. Nema potrebe da dolaze, ako ne vičeš. Liječnik je rekao da nije kasno.

Rafael.- Koji liječnik?

Sebastián.- Da si izgubio dosta krvi, ali da bi se mogao oporaviti. Tako sam čuo.  Rafael.- Što radimo ovdje?

Tišina.

Rafael.- Ima vode?

Sebastián.- Nema.

Rafael.- Žedan sam.

Sebastián.- Liječnik mi nije rekao da /

Rafael.- Žedan sam.

Sebastián.- (Napuni metalnu čašu i oprezno mu je približi.) Izvoli.

Rafael.- Hvala ti, dečko.

Sebastián.- Ne zovi me dečko.

Rafael.- To te ljuti?

Tišina.

Rafael.- I, što čekamo?

Sebastián.- Ne znam.

Rafael.- Opet lažeš.

Sebastián.- Rekli su mi da budem na oprezu, da ne skidam pogled s tebe i upravo to radim. Ne znam ništa više.

Rafael.- Propaganda.

Sebastián.- Šuti.

Rafael.- Koliko imaš godina?

Sebastián.- Već sam ti rekao da to nije tvoja briga. I to je dovoljno. Da te barem ne mogu čuti, da barem mogu izaći odavde i da te ne moram slušati. Ali ovo je moja dužnost. Moj doprinos.

Rafael.- A ti vjeruješ svoj toj propagandi.

Sebastián.- Prestani.

Rafael.- I sad je samo ponavljaš.

Sebastián.- Nije tako.

Rafael.- Meni je ponavljaš, a znaš da se mi borimo za /

Sebastián.- Začepi gubicu.

Rafael.- Sve te priče o vlasti /

Sebastián.- Mogao bih to učiniti.

Rafael.- I sada ćete Španjolsku predati fašistima /

Sebastián.- Istog trena. Mogao bih pucati. Mogao bih te nanišaniti u čelo i pucati. Rafael.- Zašto to radiš?

Sebastián.-  Ne bih im kasnije morao ništa objašnjavati.

Rafael.- Hajde.

Sebastián.- Nemoj.

Rafael.- Hajde onda.

Sebastián.- Poludio si.

Rafael.- Hajde već jednom! Pucaj! (Pokušava se pridići. Padne u krevet.) Upomoć, molim vas, pomozite mi!

Sebastián.- Ne viči.

Rafael.- Neka me netko izbavi odavde!

Sebastián.- Jesi poludio? Doći će oni. Doći će i bit će gore za obojicu.

Rafael je na podu. Tišina. Sebastián provjerava stanje na hodniku. Nema nikoga. Dvoumi se. Približi mu se. Pomaže mu da se uspravi. Rafael krvari. Onesvijesti se.

Sebastián.- Upomoć! Doktore, molim vas!

Scena se polako zamračuje.

glas: I meni je bilo teško, jako teško. Nisam dobro i nisam sretan. Tvoji roditelji su mi rekli da ne znaju gdje si, da si otišao nakon ispita. Nisam im želio više smetati. Zato sam Jacintu predao ovo pismo da ti ga da kad se vratiš. Ispiti su sigurno dobro prošli. Ja znam bolje od ikoga što ti se mota po glavi. Pretpostavljam da si otišao kako bi se odmorio. Od mene također. Uzalud sam čekao da mi napišeš koji redak. Zašto me ovako kažnjavaš? Previše je boli zbog samo jedne ideje. A ovdje sve iz goreg nagore. Calvo Sotelo, kakav užas! Kako su to mogli učiniti? Što će se dogoditi? Čekam te, Rafael, i volio bih da si ovdje i da me utješiš. Ali te ne mogu više čekati u Madridu. Ovdje mi ne mogu pomoći prijatelji. Odlazim u Granadu i neka bude kako Bog želi.