Author: Ivana Krpan

Likovi:

Javi

Dani

Sonia

Može biti park, klupa, stepenice, bilo koji prostor na otvorenom na kojem se mladi okupljaju nakon škole… Ulaze DANI i JAVI udarajući nogom praznu limenku.

DANI.- To sam čuo. Rekao mi je Rober neki dan. A znaš da Rober ne mulja.

JAVI.- Ne bih mu vjerovao. Roberu se uvijek sviđala Sonia. To ti je ljubomora, stari moj, ništa više.

DANI.- Misliš?

JAVI.- Naravno. (Nogom udari limenku koja odleti s pozornice. Sjedne i krene motati cigaretu.)

DANI.- Opet si počeo s tim sranjem?

JAVI.- Smeta ti?

DANI.- Pa, naravno da mi smeta.

JAVI.- Daj ne gnjavi.

DANI.- Moj djed je pušio… i umro je od raka prošle godine.

JAVI.- Moj je isto pušio i umro je od infarkta prije sto godina.

DANI.- Nije to isto.

JAVI.- Svi ćemo umrijeti, čovječe. Ovdje neće ostati nitko živ. (Nakašlje se.)

(Napeta tišina. DANI je zamišljen, JAVI u svom poslu.)

DANI.- Sviđa ti se Sonia, zar ne?

JAVI.- Cura nije loša.

DANI.- Za prošetati.

JAVI.- Kakva šetnja?

Davi.- Šetnjica… (Gestama oponaša seksualni odnos.)

JAVI.- Da, naravno.

DANI.- Aha. (Stanka.) A vi ste, Sonia i ti, već ste…

JAVI.- Jesmo li što? (Sad on ponovi geste koje je DANI izveo maločas i vragolasto se nasmiješi.)

DANI.- Da ili ne?

JAVI.- Čovječe, što si znatiželjan i naporan!

DANI.- Odgovori mi. (Ne da se smesti.) Nisi mi odgovorio.

JAVI.- Gle, naporan si. Ponašaš se kao ljubomorna cura. (Digne se i krene prema izlazu scene.)

DANI.- Javi!

JAVI.- Kad te prođe, javi mi se. (Odlazi.)

(DANI ostane stajati, zamišljen, obuzima ga sumnja.)

DANI.- K vragu!

(U tom trenutku ulazi SONIA, prođe ispred njega, kimne glavom u znak pozdrava –na ušima ima slušalice- i nastavi svojim putem kući. DANI je zazove, ali čini se da ga ona ne čuje.)

DANI.- Sonia! Sonia! (Približi joj se, uhvati je za ruku. SONIA skine slušalice.)

SONIA.- Što je tebi, Dani?

DANI.- Ideš kući?

SONIA.- Da. Zašto?

DANI.- Ma ništa. A Rober?

SONIA.- Ostao je s Paulom iza škole. Oni su skupa. Nisi znao?

DANI.- Da, naravno da sam znao. A Javi?

SONIA.- Što s njime?

DANI.- Ne znam, ti mi reci.

SONIA.- Rekao ti je?

DANI.- Znaš da smo najbolji frendovi. Sve mi govori.

SONIA.- Sve?

DANI.- Sve.

SONIA.- Koji kreten! (Krene ponovno staviti slušalice na uši, DANI je zaustavi.)

DANI.- Ali želim da mi ti sve ispričaš.

SONIA.- Što hoćeš, Dani?

DANI.- Pa da mi sve ispričaš.

SONIA.- OK. Sviđaš mi se.

DANI.- Ali…

SONIA.- Javi je tvoj najbolji prijatelj, uvijek ste zajedno. Htjela sam mu sve reći, pričali smo o tebi i onda mi je rekao da ti ne želiš ništa sa mnom. Točka.

DANI.- Javi ti je rekao.

SONIA.- Rekao mi je da niti ne pokušavam, da si ti rekao da ja… da ja izlazim s bilo kim.

DANI.- Ja to nisam rekao.

JAVI.- Gle, Dani, ne znam u kojem si ti filmu. Javi ti nije ništa rekao, ne?

DANI.- Ne.

SONIA.- Onda, što ti je? Gle, ostavi me na miru. Ostavi me na miru zauvijek.

DANI.- Sonia, kunem ti se da nisam rekao ništa loše o tebi.

SONIA.- A zašto bi Javi izmislio tako nešto o svom najboljem prijatelju?

DANI.- Možda on želi nešto s tobom.

SONIA.- Znači, ti nisi ništa rekao o meni? Dani, meni se čini da ti ništa ne razumiješ. Znamo se već godinama i nisi skužio ni jedan moj znak za sve ovo vrijeme.

DANI.- Ni ti, Sonia.

SONIA.- (Ushićeno.) Dani!

DANI.- Ne. Sonia, znamo se otkad smo bili djeca… Pokušao sam ti to reći već sto puta. Jako te volim i poštujem, Sonia. Ali možemo biti samo prijatelji. Meni se ne sviđaju cure.

SONIA.- Dani!

DANI.- Meni se sviđa Javi.

SONIA.- Neeee… Dani!

(DANI sjeda, slomljen, sakrije glavu u ruke i SONIA ga zagrli, poljubi ga u glavu kao da se ispričava.)

DANI.- (Ne podiže glavu.) Ne moraš se ispričavati, Sonia. Oprosti ti meni, oprosti što sam tolika kukavica.

SONIA.- Javi zna?

DANI.- Ma otkud bi znao? A ako sazna, poslat će me k vragu. Već godinama mu se pokušavam približiti. Ne znaš kako boli kad te netko stalno odbacuje.

SONIA.- Vjeruj mi da znam, savršeno znam kako boli.

SONIA i DANI.- Zašto sve mora biti tako teško?

(Zagrle se, čuje se zvuk prazne limenke koja preleti pozornicom; vraća se JAVI, u hodu šutira limenku.)

JAVI.- Golupčići! Jel’ smetam?

SONIA.- Ne, ne smetaš. Ja sam taman krenula doma. Ako je netko ovdje suvišan, onda sam to ja.

DANI.- Sonia!

(SONIA ga pogleda, namigne mu i poljubi ga u obraz. Zaustavi se ispred JAVIJA, potapša ga po ramenu, nasmiješi se i krene u ritmu svoje muzike dalje. DANI izbjegava pogledati JAVIJA. JAVI ga gleda i sjedne do njega. Tišina. JAVI vidi da DANI ne reagira pa ponovno ustane.)

JAVI.- Što sad? Idemo prošetati?

DANI.- Neću. Dobro mi je ovdje.

JAVI.- Je li ti Sonia što rekla?

DANI.- Ma ništa, glasine…

JAVI.- Kad smo kod glasina, čuo sam da su Rober i Paula skupa.

DANI.- Da, i ja sam to čuo.

JAVI.- Znači, slobodan ti je put do Sonie.

DANI.- Slobodan!

(JAVI ponovno sjedne. Promatra DANIJA.)

JAVI.- Što je tebi? Je li ti rekla o čemu smo razgovarali neki dan?

DANI.- Nešto jest.

JAVI. Tebi se baš ne sviđa Sonia, ne? Dobro, OK, pitala me za tebe, a kako ja znam da nisi nešto lud za njom, e pa, rekao sam joj da ništa od toga, i onda sam joj se malo upucavao, onako, ako upali. Ne moraš se sad ljutiti zbog toga, frendovi smo. Ma to je samo cura!

DANI.- Ništa ti ne razumiješ.

JAVI.- Stvarno ćeš se funjiti zbog jedne cure? Gle, Dani, fućka mi se za Soniu, ako ti je to toliko važno. Važnije mi je tvoje prijateljstvo od nekakve veze s njom.

DANI.- Problem je u tome što ja ne želim tvoje prijateljstvo.

JAVI.- Ma daj, čovječe, nije to tako velikažna stvar! Ma zaboli me za Soniu.

DANI.- Daj zašuti i slušaj me barem jednom u životu, makar bio posljednji. Ne želim tvoje prijateljstvo jer želim nešto više s tobom, Javi.

JAVI.- Što to govoriš, što je tebi?

DANI.- Svaki put kad mi kažeš da sam ljubomorna djevojka, svaki put kad mi pričaš o curama koje ti se sviđaju, svaki put kad mi okreneš lice, svaki put kad me prekineš ili se digneš i odeš i ostaviš me u pola riječi, potpuno me uništiš.

JAVI.- Ti se zezaš?

DANI.- Ne, da se barem zezam. Da barem ne osjećam prema tebi sve što osjećam od onog vikenda na tvojoj vikendici kad nam je palo na pamet da spavamo u istom krevetu.

JAVI.- Ti si bolestan, lud.

DANI.- Ne, Javi. Ovo nije bolest.

JAVI.- Ali ja nisam pojma da si ti…, da se tebi…

DANI.- Reci, reci naglas. Da mi se sviđaju dečki, da sam gay. Da, Javi, samo s jednim detaljem: ne sviđaju mi se tipovi, zaljubljen sam u tebe. I žao mi je jer to ne mogu izbjeći. Bilo bi mi najdraže da ništa ne osjećam za tebe. Bilo bi mi najdraže da mogu okrenuti pogled na drugu stranu, da se mogu isključiti i ne misliti danju i noću na Javija, Javija, Javija. Da smo barem oboje drugačiji. Znam da to nije moguće. Da me barem sada izvrijeđaš i ostaviš zauvijek. Ili da me ovog časa poljubiš kao što nisi nikoga u svom životu.

JAVI.- Nemreš bilivit…

DANI.- Da, ne možeš vjerovati da sam imao hrabrosti stati ovdje, pred tebe, i reći ti sve ovo. Volio bih da sam to mogao učiniti ranije. Zanimljivo je da mi je zapravo Sonia otvorila oči. Nismo toliko različiti. Sad me možeš poslati k vragu, ako hoćeš.

(Tišina. DANI ga gleda i udaljuje se. JAVI ga zaustavi.)

JAVI.- Dani, čovječe… Ja te ne želim izgubiti kao prijatelja. Ali shvati da ja ne… da se meni ne… da mi nisi napet, čovječe. Ja vidim cice i poludim. Znaš nešto? Kruže glasine… Priča se okolo da ti se sviđaju tipovi. Sjećaš se kad sam se posvađao s Charlyjem, kad sam ga nabio u facu? Rekao mi je da sam peder jer visim okolo s tobom. I znaš što još? Znao sam da ti se sviđam. I boli me ona stvar. Nije me briga sviđaju li ti se cure ili dečki. Nikad mi nitko nije bio toliko blizak niti me toliko podupirao. Meni si kao brat, najbolji prijatelj. I ako želiš, ako mi dopustiš, bit ću uz tebe. Ne mogu ti dati ono što bi ti htio, ali neću te ostaviti niti ti okrenuti leđa… Mislim, ono, hoću reći, nemoj krivo shvatiti ovo s okretanjem leđa…, ne? Hoću reći da si i dalje moj najbolji frend, ‘bemu sve.

(DANI ukipljeno stoji, JAVI ga zagrli.)

JAVI.- OK? Samo si nemoj sad previše umišljati! ‘Ajde, frajeru, ‘ajmo đir po kvartu!

DANI.- Hajde.

(Izlaze šuritajući limenku.)

KRAJ

EZOP.- Lav se zaljubio u seosku djevojku. Toliko je snažna bila njegova ljubav da je jedan dan otišao njezinom ocu da zatraži njenu ruku. Prestrašeni seljak nije se usudio odbiti. Lav je bio toliko ustrajan da je seljak pristao, ali uz jedan uvjet: dat će mu ruku svoje kćeri samo ako si lav iščupa kandže i sve zube. Lav je bio zaljubljen preko glave u seljakovu kći pa je pristao na sve bez pogovora. Međutim, tada je seljak izgubio poštovanje prema njemu i bez imalo straha ga batinama istjerao iz kuće.

         Da, dragi prijatelji, zvuči vrlo lijepo i romantično ostaviti sve zbog voljene osobe i odreći se svega što smo ranije bili. Da, lijepo je to. Međutim, kakva je to ljubav koja nam ne dopušta da budemo to što jesmo? Ha?

Školski hodnik. LEONARDO, povučen momak, zaustavlja se nasred hodnika i zuri u GRACIU, djevojku zanosnog izgleda koja ga privlači na očigled. Napomenimo, GRACIA u nosu ima upadljivi piercing. Dok ona prolazi LEONARDO je opčinjeno gleda. U pozadini čujemo sentiš. Glazba odjednom utihne. GRACIA se obrati LEONARDU.

GRACIA.- Leonardo, jesi dobro?

LEONARDO.- Ne.

GRACIA.- Aha. Mislila sam da me hoćeš nešto upitati. Imaš bilješke od jučer?

LEONARDO.- Da. Bio sam na satu.

GRACIA.- Nisam te skužila.

LEONARDO.- Stavila si piercing u nos.

GRACIA.- Zar nije super? Obožavam piercinge. (Zazvoni školsko zvono.) Vidimo se, Leonardo.

(LEONARDO pogleda u publiku. Nasmiješi se. Odjednom na scenu upada METALAC opakog izgleda, nosi stolac. Snažno posjedne LEONARDA na stolac i nešto mu radi, leđima okrenut publici. Ustane, potapša ga po obrazu i izađe. LEONARDO sada nosi piercing na jeziku. Ponovno se začuje glazba od ranije. Ulazi GRACIA i ponovno prošeće pozornicom kao i ranije. Ovog puta joj LEONARDO, sigurniji u sebe, prepriječi put. Zbog piercing na jeziku njegov izgovor je toliko otežan da je potrebno na drugi kraj scene postaviti PREVODITELJICU koja diže natpise na kojima piše ono što LEONARDO želi reći. PREVODITELJICA gestama iskazuje čuđenje nad onim što LEONARDO govori. U didaskalijama čitamo prijevod.)

LEONARDO.- Ež, jepošiše („Hej, ljepotice“).

GRACIA.- Molim?

LEONARDO.- Ež, jepošiše („Hej, ljepotice“).

GRACIA.- Ništa te ne razumijem, Leonardo.

LEONARDO.- Pa šavio sam ši piši („Pa stavio sam si piercing“).

GRACIA.- Piercing? Na jezik? Mogu vidjet’?

LEONARDO.- Ak ošeš, našemo še vešeraš pa di pokašem („Ako hoćeš, nađemo se večeras pa ti pokažem“).

GRACIA.- Što?

LEONARDO.- Kašem, ak ošeš, nađemo še vešeraš pa di pokašem („Kažem, ako hoćeš, nađemo se večeras pa ti pokažem“).

(GRACIA ga ništa nije razumijela, ali ga gleda sa zanimanjem.)

GRACIA.- Kakav naporan dan, zar ne?

LEONARDO.- Ta („Da“).

GRACIA.- Što kažeš?

LEONARDO.- Pa ta. Ali še všetilo ako na kaju dada mogu višjeti toje oši i toj ošmije („Pa da. Ali je vrijedilo ako na kraju dana mogu vidjeti tvoje oči i tovj osmijeh“).

GRACIA.- Ne razumijem te ama baš ništa. Ali sigurno govoriš nešto jako lijepo.

LEONARDO.- Ti ši žako šijepa. Tvoje žiše je kao šunše kože išlaši na hošišontu i obašjava moše žiše („Tvoje lice je kao sunce na horizontu koje obasjava moje lice“).

GRACIA.- Znaš što? Fora mi je to što si stavio piercing. Mislim da je jako hrabro…

LEONARDO.- I meši ošedaši se u tfožim ošima („I meni ogledati se u tvojim očima“).

GRACIA.- Ali ne razumijem ni riječ od svega ovoga što si rekao.

LEONARDO.- To niže važno kaš že šiše ono kože govoši („To nije vašno kad je srce ono koje govori“).

GRACIA.- A da skineš taj piercing na trenutak i da se nađemo večeras?

LEONARDO.- Našavno, šve ša tebe, bežbi („Naravno, sve za tebe, bejbi“).

(GRACIA odlazi. LEONARDO skaće od sreće. Čuje se „We are the champions“, ali naglo utihne kad se na sceni ponovno pojavi METALAC, nosi dva stolca: posjedne LEONARDA na jedan i skine mu piercing. Uz njega postavi drugi stolac i izađe. Na scenu se vraća GRACIA i sjedne pokraj LEONARDA. Zalazak sunca.)

GRACIA.- Pa dobro, Leonardo… Iskreno, nikad te prije nisam primjećivala. Mislila sam da si… kao i ostali. Ali ima nešto u tebi, ne znam, po čemu si drugačiji.

LEONARDO.- Da, da… Hvala.

GRACIA.- Kakav ti je bio film koji smo gledali, sviđa ti se?

LEONARDO.- Da.

GRACIA.- Koja ti je najbolja scena? Meni je bila ona kad se glavni likovi nađu na vrhu nebodera… Baš je romantična. A tebi?

LEONARDO.- Da.

GRACIA.- Što da?

LEONARDO.- Da, ta… ta mi je najbolja. Da.

GRACIA.- Baš super da se slažemo, zar ne?

LEONARDO.- Da. Baš super.

GRACIA.- Boli li te ta rupa od piercinga sad kad si ga skinuo?

LEONARDO.- Ne.

GRACIA.- Ne, ni malo?

LEONARDO.- Ne.

GRACIA.- Ne boli te jezik? (Sugestivno.) Ne treba ga… zaliječiti?

LEONARDO.- Ne, ne brini. Dobro sam.

GRACIA.- Aha.

LEONARDO.- Eh… Hm…

GRACIA.- Reci, Leonardo.

LEONARDO.- Ne, ništa.

GRACIA.- Što si mi govorio jutros?

LEONARDO.- Jutros?

GRACIA.- Da, kad smo izašli iz škole.

LEONARDO.- Aha, to. Pa da je tvoje lice…

GRACIA.- Moje lice…?

LEONARDO.- Tvoje lice… Sunce… Tako je… Je… (Tihim glasom.) Lijepo.

GRACIA.- Što?

LEONARDO.- Lijepo.

GRACIA.- Moje lice je lijepo.

LEONARDO.- Je. Ovaj, nije.

GRACIA.- Nije?

LEONARDO.- Ma je, ali ako ti je zasmetao taj komentar, onda nije.

GRACIA.- Ah, Leonardo, mislim da sam te bolje razumijela kad si ima piercing na jeziku.

LEONARDO.- Hoćeš da ga ponovno stavim?

GRACIA.- Ako te zatražim, staviš ćeš ga?

LEONARDO.- Hoću.

GRACIA.- I bio bi spreman na to da te nitko ne razumije… samo zbog mene?

LEONARDO.- Da.

GRACIA.- Znači, neki dan si stavio piercing samo da bi mi se svidio?

LEONARDO.- Da. Zar to nije super?

GRACIA.- Da, ako si ga stavio zbog sebe. Ne, ako si zbog mene.

LEONARDO.- Molim? Sada ja tebe ne razumijem.

GRACIA.- Volim mačke jer su kao lavovi, ali ne grizu. Ali ne volim pse jer stalno čekaju da im kažeš kojim putem trebaju šetati. Hvala ti na kinu, Leonardo.

(GRACIA odlazi. LEONARDO zapanjeno gleda u prazno.)

LEONARDO.- Čekaj, Gracia! Nisam ti rekao da ću se sutra tetovirati! I to sam sâm odlučio. Mislio sam da će ti se svidjeti…

KRAJ

Na pozornici stoji RAQUEL, učenica srednje škole, upravo se sprema započeti usmeno izlaganje. Profesor, kojeg ne vidimo, u pojedinim trenutcima ju ispravlja i usmjerava bez riječi.

RAQUEL.- Kad mogu početi?… Sada? Da? Projektor radi?… Javi, daj pliz, stisni gumb. (Pojavi se slika na platnu Ezop španjolskog slikara Velásqueza.) U redu…. Da, naravno, naravno. Ma, malo sam nervozna. Dobro. Krećem, OK? Ovo je Ezop. Da, Ezop. Ili možda neki gospodi kojega je Velásquez sreo na ulici. Dao mu je sendvič, doveo ga u svoj atelje, navukao mu neke prnje koje je tamo imao i onda ga portretirao. I onda mu je naslikao knjigu i gore stavio ime. Vidite? Ovdje. Aesopus. Iliti, Ezop na latinskom. Eto. Diego Velásquez je ovo naslikao tisuću šesto… (Gleda papir s bilješkama.) Trideset i osme… Ah, profesore, znam da moram govoriti bez gledanja u papir, ali samo sam provjerila jedan podatak. Nećete me rušiti zbog toga, ne?… Dobro, dobro, neću više gledati. U redu. Tako da je tisuću šesto… trideset i osme godine Diego Velásquez naslikao ovu sliku za kralja. Za kralja… (Odoljeva ponovno pogledati u bilješke, ali ipak se zaustavi.) Filip… Filip IV!Velásquez je to naslikao za Torre de la Parada, to je mjesto gdje je kralj išao kad se želio odmoriti i zabaviti. I tako, sad… treba se zapitati… Zašto? Zašto su kralj i Velásquez odlučili ukrasiti njegov kraljevski ljetnikovac slikom jednog gospodina odjevenog u takvo… takve… dronjke? Dobro sam rekla? Dronjak, ne? Da vidimo. Ezop je bio rob. Nije uvijek bio. Ali skoro čitavog svog života je bio rob. Ne u vrijeme Filipa IV, ne, ne, nego mnogo ranije. Prije više od dvije tisuće petsto godina. U Grčkoj. Onda, zašto ga se sada prisjećamo? Ha? Pa zato što je bio rob koji je znao više od svojih gospodara. I zbog toga su ga filozofi i kraljevi uzeli u svoju službu. Jer je Ezop znao savjetovati. Rekao bi ljudima što trebaju raditi, ali ih nije pritom gnjavio… Nije ih udavio spikom… Nije bio davež, hoću reći, dosadan… Nije im dosađivao. Bolje ovako? Dobro. A što je radio? Pričao bi priče, kratke priče u kojima su se pojavljivale životinje koje su govorile i ljudi, jako blesavi ljudi koji bi uvijek nešto zaribali. I na kraju svake priče bi bila pouka. Ovako je to išlo: ljudi bi se lijepo zabavljali slušajući priče o životinjicama, u stilu „hihihi“, „hahaha“,  a onda… Tres! Pouka… Pardon, profesore. Da vidimo. To je bio način da ljudi nauče nešto kroz zabavu. A mogli bi i neki profesori iz toga nešto naučiti…. Pardon. No dobro, gdje sam ono stala? Da, mogli bismo pomisliti da je Filip IV umirao od smijeha na priče i da je zato zatražio Velásqueza da mu naslika njegovog najdražeg autora. Ali ne. Ne, ne, ne. Jeste li vidjeli to lice? Taj pogled, način na koji je nagnuo glavu… Ezop nam nešto govori… Možda govori kralju (imitirajući muški glas): „Eh, frajeru, radiš loše stvari, malo si zaboravio što sam govorio…“. Ili ne. Možda je Velásquez već tada znao da slika neće zauvijek biti u kraljevoj palači, tako da se ne obraća kralju, nego svima nama (istim glasom kao i ranije): „ Ništa niste shvatili. Više od dvije tisuće godina vam dajem savjete, a vi i dalje radite iste gluposti, bedaci jedni bedasti. Dobro, ne znam… U redu, u redu, skoro sam gotova. Ima jedna stvar u Ezopovom životu koja je jako zanimljiva. A to je da se on nije rodio mudar. Dobro, nitko se ne nije rodio učen, ali Ezop je bio… Bio je… No dobro, jadnik nije govorio ni čuo niti je puno toga razumio. I osim toga, bio je grbav… (Svjetlo na drugom kraju pozornice. Vidimo glumca s maskom EZOPA koji mimikom oponaša sve što učenica govori.)  Ali jednoga dana, dok je u polju kopao za svog gospodara, onuda je prošla svećenica božice Izide koja se bila izgubila. (Pojavi se svećenica božice Izide koja također prati mimikom sve što učenica govori.) Vidjela je jadnog Ezopa i upitala ga zna li put koji vodi prema gradu. Ezop ju nije razumio i nije joj mogao ništa reći, ali budući da je vidio da je sva iscrpljena i gladna, donio joj je vode i voća te ju je odveo na jedno mjesto gdje se mogla odmoriti, a koje se, sasvim slučajno, nalazilo upravo na putu prema gradu. Svećenica je zatim otišla, baš zadovoljna, i nakon par dana se vratila da mu zahvali. Ali žena koja je izgledala kao svećenica zapravo… to nije bila. (Glumica koja glumi svećenicu postaje božica Izida.) To je zapravo bila Izida, božica! Približila se Ezopu i kao nagradu za njegovu dobrotu darovala mu je tri dara: sluh, da može razumijeti sve jezike. Ljudi, životinja i bogova. Glas, da može govoriti o svemu što postoji. O prošlosti, o sadašnjosti i o budućnosti. Hrabrost, da može govoriti o onome što jedni prešućuju, a drugi ne žele čuti.

(Mrak na pozornici na mjestu gdje stoji RAQUEL i gdje stoji IZIDA. EZOP se uspravlja i njegovo ponizno ponašanje postaje sve dostojanstvenije, strgne sa sebe staru trošnu odjeću ispod koje se nazire moderno odijelo, ali također prepuno zakrpa. EZOP je sada RAQUELIN profesor.)

EZOP.- Hvala, Raquel. Vrlo lijepo si pripremila prezentaciju. Učenici, ne zaboravite ovaj pogled. Ova slika nam nešto govori. Možda smo u nečemu pogriješili u ovih zadnjih dvije tisuće petsto godina. Ezop je pisao fabule, tako je, ali je svaka generacija zapisala svoje vlastite pouke. Možda nam ovaj pogled govori da ne bismo trebali… Kako si ono rekla? Udaviti štrikom?… Ne. Spikom? Tako je. Ne bismo trebali druge daviti pričama o tome što bi trebali raditi, nego bismo trebali pokušati saznati više jedni o drugima… A kako ja mogu znati što znači taj pogled? Reći ću vam jednu tajnu. Zapravo, Izida nije dala Ezopu samo tri dara… Dala mu ih je četiri… A zadnji je, dragi učenici… besmrtnost.

(EZOP izvadi knjigu i zauzme istu pozu kao lik na Velásquezovoj slici.)

KRAJ

LIKOVI:

Muškarac

Glas

Drugi glas

Amanda

Duboka noć. Mračna uličica. Blago svjetlo ulične lampe u središtu pozornice. Ulazi MUŠKARAC u odjelu, u jednoj ruci drži mobitel, a u drugoj sportsku torbu. Nesigurno krene prema lampi, ali se zaustavi na određenoj udaljenosti. Napeto iščekuje. Zazvoni mobitel. MUŠKARAC se hitro javi.

MUŠKARAC.- Da! Molim! Ja sam.

(Čujemo GLAS njegovog sugovornika.)

GLAS.- Stojite li pokraj lampe?

MUŠKARAC.- Da, da, ovdje sam.

GLAS.- Jeste li donijeli torbu?

MUŠKARAC.- Imam je.

GLAS.- Izvrsno. Nitko Vas nije slijedio, je li tako? Policija?

MUŠKARAC.- Nije. Nitko.

GLAS.- Ne želimo nikakve gluposti.

MUŠKARAC.- Došao sam sâm, stvarno.

GLAS.- Dobro. Približite se lampi. Polagano.

MUŠKARAC.- U redu.

GLAS.- Polakše. (MUŠKARAC posluša.) Sad malo brže. (MUŠKARAC se iznenađeno zaustavi. Zatim ubrza korak. Izgleda kao da se GLAS zabavlja.) Čekajte, sada… na prstima.

DRUGI GLAS.- (U drugom planu.) Hoćeš li prijeći na ono bitno? Uvijek ista priča!

GLAS.- (Ponovno se uozbilji. Nakašlje se i pročisti grlo.) Hm.. dobro, dobro, u redu. Stanite tamo. Ostavite torbu pokraj lampe. Izvrsno. Sada nestanite i nazvat ćemo Vas kad…

MUŠKARAC.- Nećete mi dati da razgovoram s njom?

GLAS.- S kim?

MUŠKARAC.- A s kim bi bilo? Sa svojom kćerkom.

GLAS.- A zašto?

MUŠKARAC.- Zar nije s Vama?

GLAS.- Što? Pa naravno. Naravno da je s nama.

MUŠKARAC.- Onda mi je dajte… da razgovaram s njom.

GLAS.- Ma, dajte, molim Vas, pa nije ovo telefonska centrala! Ovo je otmica, čovječe!

MUŠKARAC.- Pa baš zato. U svim otmicama se može razgovarati s otetom osobom. Zar niste vidjeli kako se to radi u filmovima?

(Stanka.)

GLAS.- Da vidimo, pričekajte trenutak. (Govori DRUGOM GLASU.) Ah, hoće razgovarati sa svojom kćerkom. (Ne čujemo odgovor.) A što ja znam. Razgovaraj ti s njim.

(Čujemo šum intereferencije dok mu predaje slušalicu.)

DRUGI GLAS.- Molim?

MUŠKARAC.- Eh…, dobra večer, poštovanje.

DRUGI GLAS.- Dobra večer.

MUŠKARAC.- Gledajte, pitao sam mogu li razgovarati sa svojom kćerkom, onom koju ste oteli…

DRUGI GLAS.- Da.

MUŠKARAC.- E, tako je, takav je običaj, zar ne? Tako da potvrdim, ne znam, da je dobro i tako to, da je živa.

DRUGI GLAS.- Naravno da je živa!

MUŠKARAC.- Ma da, znam, sigurno da je. Ali kao što sam rekao, običaj je. (Stanka.) Osim toga, to je i bolje za Vas, ona će plakati i to će me još više ganuti pa ću se požuriti da Vam isplatim novce.

DRUGI GLAS.- Ali novce ste već donijeli, zar ne?

MUŠKARAC.- (Podiže GLAS.) Ma, slušajte Vi mene…!

DRUGI GLAS.- Dobro, u redu, ne galamite! Idem po nju. (Govori prvom GLASU.) Javi se ti, ja idem po nju. (Obraća se MUŠKARCU.) Sad ću doći, dobro?

MUŠKARAC.- ‘Ajd’.

(Opet šum dok GLAS preuzima slušalicu. Neugodna tišina.)

GLAS.- (Neodlučno.) I tako… fini vjetrić pirka noćas, zar ne?

MUŠKARAC.- Da, vidi se da su dani sve kraći.

GLAS.- Uskoro ćemo morati izvaditi kapute. Ah, evo, dolazi. (Strožim glasom.) Hajde, mala, tvoj otac, pazi što govoriš!

(Opet šum predaje slušalice.)

AMANDA.- Tata!

MUŠKARAC.- Amanda! Jesi li dobro?

AMANDA.- Jesam, slušaj, tata, ovo je jako važno!

MUŠKARAC.- Reci, reci. Ah, uvijek si tako nestrpljiva, kćeri moja.

AMANDA.- Ovi tipovi su mi uzeli mobitel!

MUŠKARAC.- Ah, da, to ti je normalno, ne brini, kad je u pitanju otmica, onda…

AMANDA.- (Prekine ga.) Ma znam, znam. Nego, gledaj, dogovorila sam se Carmen da se nađemo večeras s Rafom i ostalima.

MUŠKARAC.- S kojim Rafom? Onim tvojim? Zar opet?

AMANDA.- Da, s Rafaelom, opet! U čemu je problem? Slušaj sad, reci Carmen da…!

(AMANDA prestrašeno vrisne kad joj istrgnu slušalicu. Javi se DRUGI GLAS.)

DRUGI GLAS.- Čujte, dosta je više bilo! Nema brbljanja o glupostima, ovaj poziv ja plaćam.

AMANDA.- (U drugom planu.) To nisu gluposti! Jedna gadura se upucava mom Rafaelu! Nema šanse!

MUŠKARAC.- (Obraća se otmičaru.) Čekajte, čekajte, samo trenutak, neću dugo. Moram nešto reći svojoj kćeri.

DRUGI GLAS.- Čekajte malo, gospodine dragi, začas ćemo je pustiti, čim prebrojimo novac , i onda možete u miru pričati o čemu Vam drago.

MUŠKARAC.- Ne, poslije više neće… Gledajte, radi se o nečemu što ne može čekati. Molim Vas, bit će samo na sekundu, obećavam Vam. (Stanka.) Evo, ako hoćete, ja ću Vas nazvati, tako da Vi ne trošite.

DRUGI GLAS.- (Rezignirano.) ‘Ajde, dobro, evo Vam je. Ali samo na minutu!

MUŠKARAC.- Hvala Vam, hvala uistinu.

(Telefon ponovno prelazi u druge ruke.)

AMANDA.- Čovječe, koji likovi! Tata, gle, znači, nazovi Mamen i reci…

MUŠKARAC.- Da, dobro, dobro. Nego, slušaj, Amanda, slušaj, molim te. (Stanka.)  Slušaš li me? Gledaj, mama i ja smo ti stavili u torbu neke stvarčice. Odjeću i tako to, ok? Jaknu također, ako budeš izlazila. Eh, da, i neseser u kojem je četkica za zube i šminka.

AMANDA.- Molim?

MUŠKARAC.- Pegla za kosu nam ipak nije stala. U svakom slučaju, mislili smo da ti možda neće ni trebati.

AMANDA.- Ma o čemu ti pričaš, tata?

MUŠKARAC.- Pa, o tome, da možda… znaš, možda se ova gospoda naljute i….  i obračunaju se s tobom pa ti, razumiješ, ni pegla ni jakna ni ništa drugo neće trebati. (Začuje se nervozan smijeh.) Ali, u redu, ako bude trebalo, kasnije ti možemo malo po malo donijeti i druge stvari.

(Otmičar ponovno istrgne slušalice iz AMANDINIH ruku.)

DRUGI GLAS.- (Sumnjičavo.) Čekajte, što… što to govorite? Kakva sad odjeća i jakna i pegla?

MUŠKARAC.- Da, gledajte, u torbu smo stavili neke stvari za Amandu…

DRUGI GLAS.- Samo trenutak. Kažete: u torbu?

MUŠKARAC.- Tako je.

DRUGI GLAS.- U torbu s novcima?

MUŠKARAC.- Da.

DRUGI GLAS.- A novci?

MUŠKARAC slegne ramenima.

DRUGI GLAS.- Znači, novaca nema?

MUŠKARAC.-Ne.

DRUGI GLAS.- Ali, ali… Zar ste poludjeli?

MUŠKARAC.- (Smije se.) Ne, gospodine, ma kakvi.

DRUGI GLAS.- (Viče.) Vi mislite da je ovo igra? To mislite? Jer, upozoravam Vas da… da ćemo je ubiti. Ha? Što sad kažete? Nećete je više nikada vidjeti!

MUŠKARAC.- Hm, da, pretpostavio sam da biste mogli ovako reagirati, upravo sam to rekao svojoj kćeri.

DRUGI GLAS.- (Uvrijeđeno.) Pa naravno da se ljutim! Kako ne bih!

MUŠKARAC.- (Pomirujuće.) Razumijem Vas. Razumijem Vašu ljutnju, istina je da… da sam Vam podvalio.

DRUGI GLAS.- Nego što! Itekako! Da samo znate…

AMANDA.- (U pozadini.) Ne vjerujem!

MUŠKARAC.- Vidio sam priliku i…  eto, popričao sam s njezinom majkom, s Amandinom majkom, naravno. Trpimo je već šesnaest godina. Mislim na malu, naravno, ne na majku. Uglavnom, kad smo vidjeli da su je oteli, pomislili smo… Da samo znate kakav mir i tišina u kući!

DRUGI GLAS.- (Zbunjeno.) Hm, da.

AMANDA.- (Iz pozadine.) Da znaš da je i meni baš super bez vas! Tako da… znaš što? Idite k vragu!

MUŠKARAC.- Vidite? Vidite li Vi to? Uvijek ista priča, nikad s njom na zelenu granu.

DRUGI GLAS.- Znači tako, meni ste je uvalili? Onda ništa od nagodbe, ucmekat ću je i gotovo. Pametnjakoviću.

MUŠKARAC.- (Ravnodušno.) Kako hoćete. Na Vama je. (Produljena stanka. Čujemo prigušeni razgovor dvojice otmičara s duge strane linije. MUŠKARAC strpljivo čeka. Zatim kaže naglas.) Čujte, ako nemate drugih pitanja, ja bih morao ići. U redu? (Nema odgovora. Čuje se buka udaraca i prigušena svađa.) Dobro, što god da trebate, imate moj broj. (Začuju se tri hitca s druge strane linije. MUŠKARAC se prestrašeno trzne.) Halo? Dajte pazite da Vas ne bi…

(Šum na liniji, netko preuzima slušalicu.)

AMANDA.- Tata?

MUŠKARAC.- (Hvata se za glavu.) Sačuvaj me bože…

AMANDA.- Tata, ovi tipovi su se zakvačili i međusobno se poubijjali… A nisu mi rekli gdje su mi stavili mobitel! (AMANDA nastavlja govoriti, dok njezin otac ostavlja mobitel na torbi i snuždeno se udaljuje. Od tog trenutka pa do kraja samo čujemo AMANDIN GLAS preko mobitela.) A ja se moram čuti s Carmen! Ti imaš njezin broj? Nema veze, odi do nje. Čovječe, ako me zbog ove ustrane otmice Rafa ostavi, čut će te me svi skupa, kunem vam se! No dobro, reci Carmen… Tata? Slušaš li me? Tata! Tata, ne ignoriraj me! Nema veze što imam samo šesnaest godina! Jesi razumio?

KRAJ

Glazba. Plastične čaše. Glasovi i smijeh. Usred tuluma mladić i djevojka od nekih šesnaest, sedamnaest godina ljube se u kutu sobe.

CÉSAR.- Sviđaš mi se. (Ona ne odgovara. Nasmiješi se. On je ponovno poljubi.) Ali samo to. (Ona ništa ne govori. Ponovno se nasmiješi.) Nećemo imati ništa više od ovoga danas. (Ona ga pokuša poljubiti. On je zaustavi.) Razumiješ?

ANDREA.- Naravno.

CÉSAR.- I?

ANDREA.- Što?

CÉSAR.- Nećeš ništa reći?

ANDREA.- A što bih trebala reći?

CÉSAR.- Možda očekuješ nešto više.

ANDREA.- Ne.

CÉSAR.- Vi cure uvijek očekujete nešto više. Neku bajku i to.

ANDREA.- Ja ne.

CÉSAR.- Sve tražite dečka.

ANDREA.- A da prestaneš pričati? Daj, dođi ovamo…

(Ona ga pokuša ponovno poljubiti.)

CÉSAR.- Čekaj.

ANDREA.- Što je sad?

CÉSAR.- Gle…

ANDREA.- Andrea.

CÉSAR.- Tako je, Andrea.

ANDREA.- Ti si César, ne?

CÉSAR.- Da.

ANDREA.- Zato i jesi takav.

CÉSAR.- Kakav?

ANDREA.- Arogantan.

CÉSAR.- Vidiš? Bio sam u pravu. Misliš da sam arogantan jer ti ipak očekuješ nešto više.

 ANDREA.- Uopće ne.

CÉSAR.- Znači samo ovo danas?

ANDREA.- Da.

CÉSAR.- Znači, dogovorili smo se.

ANDREA.- Da, OK.

CÉSAR.- OK.

ANDREA.- OK.

(Ponovno se poljube. Kemija između njih je svakim poljupcem sve snažnija. Sve intenzivnija.)

CÉSAR.- A ako ipak bude nešto više?

ANDREA.- Upravo si rekao da neće biti ništa više.

CÉSAR.- To ne možemo znati.

ANDREA.- Pa ti si to rekao.

CÉSAR.- Jer ne volim davati lažne nade.

ANDREA.- Ni ja.

CÉSAR.- Ne nadaš se ničemu više?

ANDREA.- Nadam se da ćeš zašutiti. Samo to. Da ćeš zašutiti i da ćemo se još malo ljubakati bez razbijanja glave o tome, mislim da mi je to sasvim dovoljno.

CÉSAR.- Nisi kakvom sam te zamišljao.

ANDREA.- A to je dobro ili loše?

CÉSAR.- Čudno je.

ANDREA.- Onda bi trebalo biti dobro.

CÉSAR.- Zašto?

ANDREA.- Normalno mi je dosadno. Čudno, nije.

CÉSAR.- Otkud ga znaš?

ANDREA.- Sergija? Njegovi i moji starci su prijatelji.

CÉSAR.- Često se viđate?

ANDREA.- Ponekad. A ti?

CÉSAR.- Idemo u isti razred. Od početka srednje.

ANDREA.- Simpa je.

CÉSAR.- Da. (Gleda uokolo.) I ima genijalnu kuću.

ANDREA.- Da moji starci nisu doma danas, bi li došao do mene?

CÉSAR.- Pozvala bi me? (ANDREA se nasmije.) Reci. Pozvala bi me? (ANDREA potvrdno kimne.) A doma su?

ANDREA.- Ne izlaze tako često kao Sergijovi.

CÉSAR.- Sergio ima sreće.

ANDREA.- Ponekad se žali…

CÉSAR.- Jer je jako osjetljiv. Ali da ne putuju tako često, ne bi mogao imati ovakve tulume.

ANDREA.- Sviđa mi se.

CÉSAR.- Tulum?

ANDREA.- Ljubiti se s tobom.

CÉSAR.- Jesu doma?

 ANDREA.- Došao bi?

CÉSAR.- Hoćeš li mi odgovoriti?

ANDREA.- Hoću nešto popiti.

CÉSAR.- Sergio mi je puno pričao o tebi…

ANDREA.- Ozbiljno?

CÉSAR.- Da.

ANDREA.- Ne želim znati što ti je pričao.

CÉSAR.- Kaže da si…

ANDREA.- Zar me nisi čuo?

CÉSAR.- Nisi znatiželjna?

ANDREA.- Prijatelji mi je. I drag mi je. Znam što priča okolo o meni. I točka.

CÉSAR.- Šteta što će ovo biti samo danas.

ANDREA.- Bolje je tako.

CÉSAR.- Ovisi.

ANDREA.- Ne. Ne ovisi. Ovo je samo danas. Sjećaš se?

CÉSAR.- To sam rekao jer želim biti na čistu od početka.

ANDREA.- Zbog toga kažem.

CÉSAR.- Ali možda je to…

ANDREA.- Idem po cugu. (Krene po piće.)

CÉSAR.- Drugačije.

(Ona se zaustavi.)

ANDREA.- Kako drugačije?

CÉSAR.- Drugačije tipa čudno.

ANDREA.- Onda ne idem nikamo. Da vidimo, pojasni.

CÉSAR.- Kad mi kažeš jesu li ti starci doma ili nisu.

(Ona odmahne glavnom. Napeta tišina. Netko je promijenio pjesmu.)

CÉSAR.- Ne volim ovu stvar.

ANDREA.- Nije mi tvoj stil.

CÉSAR.- Zašto?

ANDREA.- Komercijala je. A ti se furaš na hipstera i na alternativu.

CÉSAR.- Ne furam se na ništa.

ANDREA.- Sigurno?

CÉSAR.- A koji je moj stil?

ANDREA.- Sad je tvoj red da odgovoriš.

CÉSAR.- S tobom je uvijek tako teško?

ANDREA.- Što?

CÉSAR.- Ne znam… Ovo.

ANDREA.-  A što to?

CÉSAR.- Da. Teško je. Ful teško.

(Smiju se.)

ANDREA.- Paše ti nešto alternativno. Tipa indie.

CÉSAR.- I to.

ANDREA.- Kao na primjer?

CÉSAR.- Alice in Chains.

ANDREA.- Malo su stari, ne?

CÉSAR.- Je li to bitno?

ANDREA.- Pa zapravo, nije. I ja ih slušam.

CÉSAR.- Onda, što?

ANDREA.- Onda, ništa. Imamo još pet minuta. Sergio je rekao da će nas u dvanaest sve izbaciti. Ne želi imati problema sa susjedima.

CÉSAR.- Kakav usrani tajming.

ANDREA.- Ako hoćeš, mogu izgubiti cipelicu na izlasku.

CÉSAR.- Ne znam baš glumiti princa.

ANDREA.- To sam si i mislila. Možda je bolje da ti izgubiš cipelu?

CÉSAR.- Došla bi me spasiti?

ANDREA.- Možda i bih. Bolje glumim princa nego princezu.

CÉSAR.- Mislim da bih volio da me spasiš.

ANDREA.- Onda bi se ovo moglo odužiti.

CÉSAR.- To je istina.

ANDREA.- Ne znam je li to dobra ideja.

CÉSAR.- Možemo probati.

ANDREA.- Probati što?

CÉSAR.- Promijeniti pravila.

ANDREA.- Tvoja ili moja?

CÉSAR.- Pravila u toj vražjoj priči. Da vidimo hoće li ispasti dobro.

ANDREA.- Može. Ja te spasim. I što onda?

CÉSAR.- Onda odlučimo gdje će priča završiti.

ANDREA.- Sergio nam neće htjeti otvoriti.

CÉSAR.- Nisam se mislio vratiti ovamo.

ANDREA.- Nego kamo?

CÉSAR.- Stvarno si sama doma?

ANDREA.- Ako hoćeš mogu biti strašni vuk.

CÉSAR.- Možeš me zamisliti s crvenom kapicom? I da nosim košaru?

ANDREA.- Mogu te zamisliti pokraj sebe. Ti me pitaš hoću li te jako ugristi…, a ja kušam.

CÉSAR.- Sreću?

ANDREA.- Tebe.

CÉSAR.- I sviđa ti se?

ANDREA.- Ne znam, trebam više podataka.

CÉSAR.- Ako ti starci nisu doma…

ANDREA.- Gdje ti je košara?

(Ona se nasmije.)

CÉSAR.- Obično niste takve.

ANDREA.- Tko?

CÉSAR.- Vi cure.

ANDREA.- Valjda te koje ti poznaješ.

CÉSAR.- Poznajem puno njih.

ANDREA.- Te iz krivih priča.

CÉSAR.- A valjda…

ANDREA.- Ako ih ne izokreneš, priče ne funkcioniraju.

CÉSAR.- Zar nisi htjela ići nešto popiti?

ANDREA.- Nema veze. Sad više ne. (Poljube se polako i strastveno.) Skini ju.

CÉSAR.- Molim?

ANDREA.- Cipelu. Skini ju.

(On skine tenisicu i drži ju u ruci.)

CÉSAR.- I što sad?

ANDREA.- Moraš je ovdje izgubiti.

CÉSAR.- A što ćeš ti?

ANDREA.- Ja ću je naći. Tražit ću te da ti je vratim. Dat ću ti je i na kraju ću te spasiti.

CÉSAR.- I odvest ćeš me kući?

ANDREA.- Možda.

CÉSAR.- A što ako me ne kreneš tražiti?

ANDREA.- Morat ćeš mi vjerovati.

CÉSAR.- Ako ne dođeš, ostat ću bez tenisice i bez cure.

ANDREA.- To ti je rizik.

CÉSAR.- Teško bi mi to palo. Obožavam ove Nikeice.

ANDREA.- Kako hoćeš.

CÉSAR.- Kad odzvoni dvanaest.

ANDREA.- Još samo jedna minuta.

CÉSAR.- Znači, morat ćemo se strpiti plešući. U priči plešu, zar ne?

ANDREA.- Dođi.

(Plešu nekoliko sekundi. Ne prestaju se gledati. Privlačiti. Dodirivati. Naposljetku on odluči ostaviti tenisicu na podu, između njih dvoje.)

CÉSAR.- Dvanaest je. (ANDREA kimne.) Spasi me…. Molim te.

(On užurbano istrči iz prostorije. Ona ostana sama. Zamišljena. Uzima tenisicu, glazba se pojačava i tama polako prekriva scenu.)

KRAJ

Umjetnost u doba kapitalizma. Priručnik za početnike.

GLUMAC.-

Pet godina sam bez prestanka učio glumačku metodu Stanislavkog. Sati i sati improvizacije, prvih kontakata, skrivenih značenja, osvješćivanja četvrtog zida, fizičkih radnji i, iznad svega, mnogo introspektivnog rada kako bih potaknuo emocionalno sjećanje. Želio sam i želim biti ozbiljan glumac. Osim mitova i mistike glumaca koji slijede Metodu, uvijek sam mislio da glumačko zanimanje zahtijeva ozbiljnost i tehniku. Naravno, talent i predanost također, ali te ideje su manje jasne. Nasuprot svima koji omalovažavaju naš posao i pozivaju se na uobičajene izjave o lijepim licima i tjelima ili o sumnjivim radnim navikama u našoj profesiji. Svima onima koje miješaju površnost komercijalnog tržišta sa svakodnevnom scenskom praksom. Koliko sam vremena žrtvovao kako bih razaznao sve znakove na koje je moj strogi učitelj upućivao na teorijskim satovima: napraviti podrobnu analizu svih unutarnjih motivacija, podtekst, međuodnosi, karakteri, transversalne radnje, konačni cilj djela, sve to kako bih se upoznao s tekstom, otkrio njegov ključ i umjetnički cilj. Čitav taj proces bio je od središnje važnosti u izgradnji konačne predstave.

Na našim satovima smo se jednako bacali na studiranje Čehova i Pirandella, kao i Pintera, Tennesseeja Williamsa ili Sama Sheparda. Logično, jezici koji su nam olakšavali da što dublje uronimo u učiteljeve poente. Neki su se ubijali pokušavajući to isto s Valle-Inclánom ili Lorcom, u nastojanju da pronađu sintezu između metode i španjolskog identiteta.

„Za glumca riječ nije samo zvuk, već sredstvo koje potiče stvaranje slika i zbog toga u verbalnoj komunikaciji na sceni ne pričajte toliko uhu, već oku.“ Pročitao sam to svom kolegi kad smo postavljali Lorcu, prolazio je kroz krizu jer nije znao kako u drami Krvavi svatovi prikazati mjesec uz pomoć tehnike Stanislavskog. Stvarno je komplicirano prikazati životinje, stvari, prirodne pojave, a pojaviše apstraktne pojmove. Treba vrlo snažno prizvati emocionalno sjećanje kako bi se odglumilo oluju, kornjaču ili sunce. Osim ako ne kreneš u Barbinom stilu i sve zaodjeneš trećim kazalištem kao spasonosnim plaštem. Iz tog razloga mjesec predstavlja pravi izazov za glumca koji slijedi Metodu.

Sjećam se polaznika tijekom svih tih godina, studenata raznih profila koji su dolazili na Akademiu na kojoj sam studirao… i gdje sam ostavio pozamašan dio novca koji sam zarađivao radeći sto i jedan posao, ne zna se koji manje povezan s teatrom. Zato sam sada posebno zadovoljan što mogu nastaviti razvijati jedan dio tih naučenih tehnika, jer sam prije nekoliko dana naletio na poslovnu priliku kad sam pročitao letak koji mi je slučajno završio u rukama: „NUDI VAM SE PRILIKA DA RAZVIJETE SVOJ GLUMAČKI TALENT IGRAJUĆI JEDNU VAŽNU ULOGU“.

Odjurio sam na razgovor koji je bio naveden na letku. Kad sam stigao ogroman red kandidata bacio me je u očaj. Gdje je sva ova masa ljudi studirala? Toliko njih se želi baviti glumom, a zna se da je to zanimanje uvijek u krizi? Kolike su mi bile stvarne šanse da dobijem tu tako važnu ulogu?

Rekao sam svoje ime i dali su mi broj. Stao sam u red. Pripremao sam se. Iz džepa sam izvadio izdanje Rad glumca na sebi i usredotočio se na čitanje kako ne bih slušao banalne komentare o audiciji od ljudi koji su me okruživali.

Nisam znao kakav će biti lik s kojim ću se suočiti u tekstu. Morao sam staviti u pogon sve svoje emotivne sposobnosti i improvizacijsku tehniku koju sam toliko bubetao tijekom studija. Koncentrirao sam se. Čitao sam učiteljeve riječi: „Talentirani glumac je jedini vlasnik i gospodar scene. Unatoč tomu, nisam našao scensko okruženje koje bi mu, umjesto da ga smeta, pomoglo u složenom umjetničkom radu. Potrebna je jednostavna pozadina, ali ta jednostavnost ne smije proizlaziti iz jednostavne mašte, već iz bujne. Ne znam kako postići da ta bujna mašta i ta jednostavnost ne iskoče u prvi plan uočljivije od same pretjerane raskoši teatralnosti“… i u tom trenutku sam začuo svoj broj.

• Da, naravno da imam iskustva. (…)
• Mnogo godina na akademiji. (…)
• Ne, ne. Nemam predrasude prema bilo kakvoj vrsti likova. (…)
• Raditi na ulici? Uvijek sam se pripremao za četvrti zid… Ne, nemojte misliti… naravno da ulično kazalište ima svoju vrijednost…
• Drago mi je čuti da moja visina odgovara… Ah, za kostim… pa još bolje, zar ne?
• Osam sati dnevno?… Ne znam nijedno djelo koje toliko traje. Izvodi se nekoliko puta?… Ah, treba zadržati lik… U centru, na glavnom trgu?… Pa da, trg je kružnog oblika… 30 eura dnevno… pa dobro, ako uzmemo u obzir da mi je to prvi profesionalni angažman… Pa, puno Vam hvala na ukazanom povjerenju. 

I tako, nakon što sam prošao na masovnom castingu, evo me ovdje, radim nasred trga, stiješnjen u konstrukciju od koje mi znoj šiklja na sve pore, i kroz koju jedva da nešto vidim uz pomoć dvije sićušne rupice  koje su nekako napravili na površini ove umjetne pjene od koje je načinjen Spužva Bob… To sam ja, lik iz crtića pretvoren u patetičnog lutka koji dijeli letke ljudima dok jure u robnu kuću ili se fotografiraju za uspomenu. Srećom nitko ne zna tko sam. Mogu se neprimjetno kretati među svojim učiteljima metode Stanislavskog koji možda misle da radim na Čehovu ili Ibsenu i štreberski slijedim njihova upute. Što reći o djeci koja te znaju tresnuti nogom? Ili o onim duhovitim prolaznicima koji pljuju na tebe? Uvredama gradskih huligana? Ruganju dok se fotografiraš s turistima svih vrsta? Strašnoj vrućini koju moraš trpjeti ovdje unutra sve dok te ne puste na pauzu? Uvredama dok skidaš kostim u nekoj od trgovina koja ti se smilovala da se ne upišaš u gaće?  Krizi u koju te baca ta anonimnost? Osjećaju vremena zaustavljenog u beskrajnom radnom danu? Poniženju zbog te jadne plaće koju nam daju?

Ali čak i ovako trebam biti zadovoljan jer sam dobio taj lik, a ne škrtoga Raka… on je još izloženiji.

S vremena na vrijeme pojavi se poneka grupa demonstranata ili učitelja u štrajku i zauzme trg. Ja se jako razveselim jer, osim što se slažem s time što govore, svi mi koji u kostimima dijelimo glupave reklamne letke moramo se maknuti… mi smo ikone kapitalističkog konzumizma i zbog toga bi nam moglo doletjeti još štogod osim glasnog zviždanja.

Sada mogu ići na nastavu samo jednom tjedno. I dalje se divim velikom učitelju: „Glumac treba stalno vježbati, postići istinsku stvaralačku situaciju u svakom trenutku, jednako kada izvodi predstavu, kao i kada vježba ili radi u svom domu. To će biti taj nestabilni početak, sve dok se lik ne usavrši te kasnije ponovno oslabi, izgubi svoju oštrinu.“

Toliko sam puta želio priupitati Stanislavskog: Kako usavršiti lik Spužve Boba na temelju nestabilnog početka kad si zarobljen nasred trga u masi lateksa pod gorućim podnevnim suncem?

TAMA

Kako zvuči uspavanka u nefunkcionalnoj obitelji? Sav užas dječje tragedije u svega nekoliko redaka.

 Je’n, dva, tri, čet’ri, pet…
  
 Ima jedna kuća bez krova
 Jedno lice s otvorenim ustima
 U ustima veliki zubi ovakvi
 Zubi krvavi ovako
 I ugrist ću te ovako punim ustima
 Njam, njam, njam
  
 šest, sedam, osam, devet...
  
 Crtam kuću na papiru
 ali kuća nema prozore
 nema vrata
 samo rupu koju nitko ne vidi
 rupu koja je točno ispod kuće
  
 deset, jedanaest, dvanaest...
  
 Mama me stavlja u krevet, ostajem sama 
 Zatvara vrata i kaže da ne izlazim
 Kaže mi da se sakrijem i ja se zavlačim pod krevet
 Pokrivam uši
 To mi ona kaže
  
 da pokrijem uši
 Ali ja čujem viku
 ali ja čujem da nešto radi bum bum
 Mama plače, jako daleko
 Ja plačem, u tišini
  
 Zločesta sam jer ne znam otvoriti vrata
 Zločesta sam
 jer ostajem pod krevetom
 i želim umrijeti
 Zločesta sam jer ne želim pomoći mami
 I ugrist ću te ovako punim ustima
  
 trinaest, četrnaest, petnaest, šesnaest...
  
 Mračno je i gladna sam
 trebala bih spavati
 oh da, čvrsto zatvorenih očiju
 Ali i dalje čučim ispod kreveta
 širom otvorenih očiju
 i ne pokrivam uši
 jer sam zločesta
 Upiškila sam se, mama će me istući
 upiškila sam se ispod kreveta
 Hladno mi je i mokra sam
 Neću izaći odavde
 Bojim se da se vrata ne otvore
 Neću izaći odavde
 I zatvaram oči
 I ugrist ću te ovako punim ustima
 njam njam njam
  
 sedamnaest, osamnaest, devetnaest...
  
 I ugrist ću te ovako punim ustima
  
 Moje ruke postaju velike i dižu se
 da zatvore vrata da ih ne mogu otvoriti
 Moje noge postaju velike
 da mogu otići daleko
 Ali ne mogu izaći otvoriti vrata trčati sve dok
 je moja odjeća mokra i hladna
 i ne želim da uđe i skine mi odjeću
  
 I ugrist ću te ovako punim ustima
  
 njam njam njam
  
 dvadeset, dvadest jedan, dvadeset dva, dvadeset tri...
  
 Mama kaže da ništa ne kažem
 u školi ništa ne kažem
 i olovkom si brišem usta
 maknem si usta i  više ne mogu pričati
 učiteljica me pita i neću s njom pričati
 ali moja usta ne mogu pričati
 pitaju me prijatelji i neću s njima pričati
 ali moja usta ne mogu pričati
 i više se nitko sa mnom ne druži
 pita me liječnica i neću s njom pričati
 i plačem ali više ne mogu plakati
  
 I ugrist ću te ovako punim ustima
  
 njam njam njam
  
 Dvadeset četiri, dvadaset pet, dvadeset šest, dvadeset sedam...
  
 njam njam njam 
  
 I ne mogu podnijeti velike ruke
 koje me stežu i pokrivaju mi usta da ne mogu pričati
 i vrištim ali mama me ne čuje, vrata su zatvorena
 u sobi je i vrata su zatvorena
 i usta ne mogu pričati
  
 I ugrist ću te ovako punim ustima
  
 njam njam njam
  
 dvadeset osam, dvadeset devet, trideset, trideset jedan.
  
 I ima jedna raketa koja vodi negdje daleko
 raketa koja probija kuću
 i vodi me od ispod kreveta do zvijezde
 šarene zvijezde
 bez ruku i nogu
 zvijezda koja se smješka
 zvijezda na kojoj se sakrijem
 i ne piškim
 i više nitko neće doći tamo gdje je zvijezda
  
 I ugrist ću te ovako punim ustima
  
 njam njam njam 

Smak svijeta, posljednja pošast ili bilo koji sličan scenarij sumraka naše civilizacije. U zloslutnoj atmosferi apokaliptičnog beznađa susrećemo čuvara zoološkog vrta koji se brine o jedinoj preživjeloj životinji, leopardu Salomonu, braneći ga od ljudi koji tumaraju poput zombija u potrazi za hranom bilo koje vrste.

U svega nekoliko scena autor uspijeva postaviti mnogo važnih pitanja o vrijednosti svakog živog bića, čovjeka ili životinje, o njihovoj naravi, odnosima i zamjeni uloga u surovoj borbi za preživljavanje. Vrijedi li više komad mesa ili mrvica milosrđa prema drugome?

Alberto Conejero jedan je od najuspješnijih i višestruko nagrađivanih mladih španjolskih dramatičara.

-Iz teksta:

Ja ne vjerujem u ništa. Ne u one gluposti o božjoj kazni ili o pošastima. Ali ponekad mislim da to zaslužujemo, da smo previše trpili, da je najbolje početi ispočetka. Makar bilo i bez nas.​

​Ne sjećam se naslova. Nema veze. Neki stari, crno-bijeli. U filmu je bio neki leopard koji se smirivao kad bi mu pjevali jednu pjesmu „I cant give you anything but love, baby.“

Odisej, zločinac ili heroj? Ili kako danas čitati grčku mitologiju.

Kirka i Penelopa. Dvije žene gledaju u more.

KIRKA.- Nemoj mene kriviti što ga nema, Penelopo. Prošlo je već dosta vremena otkad sam ga pustila. Otišao je, napustio me zazivajući tvoje ime. Ako se nije vratio, bit će da je nastavio svoje putovanje. To mu je kao droga, od broda do broda, od obale do obale.

PENELOPA.- Prošlo je već mnogo godina otkad je napustio svoj dom. Nisam ga više vidjela. A sada si se pojavila ti da u mojoj duši siješ sumnju.

KIRKA.- On more nosi u krvi, pustolovinu u mislima. Nije ga briga kad mu brodovi potonu, a posada doživi brodolom. Skuplja mrtvace na svojim leđima.

PENELOPA.- Tvoje riječi mi teško padaju, Kirko. Sama si rekla da te je napustio kamo bi se vratio meni.  

KIRKA.- Riječi. Sigurno je sreo nekog novog vlasnika broda koji ga je nagovorio na sljedeće putovanje. Možda sada krstari morima u nekakvom panamskom brodu ili pod bilo kojom drugom prikladnom zastavom. Nije ga briga što je brod već trula olupina, vodi ga samo želja da doveze gorivo gdje će ga najbolje prodati. Tvoj Odisej je obični plaćenik.  

PENELOPA.- Ne dopuštam ti da tako govoriš. On je heroj Trojanskog rata. Kako znaš da nije poginuo u nekom od brodoloma?

KIRKA.- Jer svojom lukavošću stresa sve nesreće sa sebe i prebacuje ih na druge. On je onečišćivač mora, korisna budala u rukama pljačkaša. Gustar prerušen u romantika koji ne mari za kolateralne žrtve. Samo služi svojim gospodarima koji se sakriju i zbrišu kao brod potone. Možda na neki od Egejskih otoka ili u neki luksuzni restoran u New Yorku. Samo moraju nazvati agenciju za osiguranje da baci koju mrvicu pa da ljudi koji žive uz obalu i čiji život se razbio u sto komadića prime milostinju i tako začepe usta. Sve do sljedeće katastrofe koja će se neizbježno dogoditi jer moćnicima nije u interesu suprostavljati se ruci koja ih hrani.

PENELOPA.- Nije uvijek tako. Isto kao što ja čekam njegov povratak, drugi ljudi se bune protiv takvih prevara i ujedinjuju se kako bi obranili svoju čast.

KIRKA.- Koliko dugo će to trajati? Ne zavaravaj se, Penelopo, ti možeš tkati i parati čitav svoj život dok ga ugodno provodiš u svojoj palači. Ali ako se Odisej ne pojavi, na kraju ćeš podleći laskanjima jednog od  svite udvarača. Isto se događa i s nesrećama, ljudi se umore od čekanja. Prihvate prirodnu katastrofu kao sudbinu. Na kraju svega, protiv nje se ne može boriti.

PENELOPA.- Samo vidiš crnu stranu svega.

KIRKA.- Kao ta crna nafturina koja prekriva tolike obale. Ne može se izazivati morske bogove.

PENELOPA.- Dok gledaš boju njezine vode, njezinu nježnost, ritam njezinog uvijanja, teško je zamisliti da se ponekad može pretvoriti u čudovište koje nosi sve pred sobom.

KIRKA.- Veliki Posejdon se osvećuje onima koji ga omalovažavaju.

PENELOPA.- Ali je okrutan jer uništava i one koje ga čuvaju i žive od njega.

KIRKA.- Priroda nije okrutna. Samo djeluje kako bi uspostavila ravnotežu. Dobro i zlo su u srži čovjeka. Zašto bi priroda trebala biti drugačija?

PENELOPA.- Zbog ljubavi koju prema njoj osjećamo. Bez obzira na sve katastrofe koje se događaju, uvijek ćemo je voljeti.

KIRKA.- Tvoje mirenje sa situacijom je tvoj izgovor. Čekaš Odiseja jer se bojiš suočiti s istinom. Otišao je u glupi rat. Stekao je ugled, novac i moć. Ali želio je više. Pa se povezao s grabežljivcima koji se bave prijevozom nafte. Voze tankere koji su kao tempirane bombe. Kako možeš znati da ne zgrće gomile novca na nekom bankovnom računu u Švicarskoj ili na Kajmanskim otocima? Zaista toliko voli more? Ili samo dobit koju iz njega može izvući? Slijepa si, Penelopo. Uvijek mi je tvoj lik bio patetičan.

PENELOPA.- A tvoj je zao, poput vještice.

KIRKA.- Ja i jesam vještica. Ali više ne mogu predvidjeti kakva će biti budućnost ovog plemena. Poubijat će se zbog nafte koju će poslije prenijeti na drugo mjesto, riskirajući da time prouzroče još više smrti nego što su uzrokovali svojim glupim ratom. Prerušit će svoje argumente obrambenom retorikom, ali više ništa nije onako kako izgleda. Preventivni rat ili brzi rat? Prljavi rat, na kraju svega. Odiseju više nema mjesta na ovome svijetu. On je stara strvina koja nikada neće doseći pravu sofisticiranost današnjih državnika. Svima njima je čovjek isto što i riba. Koga je briga ako ih umre nekoliko, nekoliko stotina ili nekoliko tisuća? Ribe i neki ljudi se razmnožavaju velikom brzinom. More više nije romantična scenografija, ono je baza za operacije kojima se obogaćuje nekolicina. Odisejeve podvale postale su poput dječe igračke, stare priče ili jednostavne prevare za vjerne žene. Više ništa ne mogu predvidjeti jer je budućnost ništavilo. Nesreće koje je nekada predviđala Kasandra danas bi bile prava poslastica za televizijski reality, a Agamemnonova smrt od Klitemnestrine ruke ne bila ništa više od svakodnevnog trača. Možda se Odisej vrati, ali dobro ga pogledaj u oči. Više nećeš vidjeti velikog heroja, već bijednog trgovca.  

PENELOPA.- Odlazi, ostavi me na obali ovog mirnog mora. Kasandra je predviđala budućnost pa ipak nije mogla promijeniti sadašnjost. Nastavit ću sa svojom zadaćom. Vesti i parati. Sigurna sam da će se Odisej vratiti prije ili kasnije i da ćemo se ponovno kupati u ovome moru.

KIRKA.- Zbogom, Penelopo. Budi i dalje slijepa kao Edip. Ako ne možeš vidjeti mrlje goriva koje se već približavaju ovoj obali, onda si i zavrijedila  to što imaš: odricanje i melankoliju. Izmišljenog Odiseja koji te više nikada neće moći zagrliti kao nekada.

TAMA

Iz ciklusa Mali očajni komadi