ŠESNAEST JOJ JE GODINA TEK. David Salmerón

LIKOVI:

Muškarac

Glas

Drugi glas

Amanda

Duboka noć. Mračna uličica. Blago svjetlo ulične lampe u središtu pozornice. Ulazi MUŠKARAC u odjelu, u jednoj ruci drži mobitel, a u drugoj sportsku torbu. Nesigurno krene prema lampi, ali se zaustavi na određenoj udaljenosti. Napeto iščekuje. Zazvoni mobitel. MUŠKARAC se hitro javi.

MUŠKARAC.- Da! Molim! Ja sam.

(Čujemo GLAS njegovog sugovornika.)

GLAS.- Stojite li pokraj lampe?

MUŠKARAC.- Da, da, ovdje sam.

GLAS.- Jeste li donijeli torbu?

MUŠKARAC.- Imam je.

GLAS.- Izvrsno. Nitko Vas nije slijedio, je li tako? Policija?

MUŠKARAC.- Nije. Nitko.

GLAS.- Ne želimo nikakve gluposti.

MUŠKARAC.- Došao sam sâm, stvarno.

GLAS.- Dobro. Približite se lampi. Polagano.

MUŠKARAC.- U redu.

GLAS.- Polakše. (MUŠKARAC posluša.) Sad malo brže. (MUŠKARAC se iznenađeno zaustavi. Zatim ubrza korak. Izgleda kao da se GLAS zabavlja.) Čekajte, sada… na prstima.

DRUGI GLAS.- (U drugom planu.) Hoćeš li prijeći na ono bitno? Uvijek ista priča!

GLAS.- (Ponovno se uozbilji. Nakašlje se i pročisti grlo.) Hm.. dobro, dobro, u redu. Stanite tamo. Ostavite torbu pokraj lampe. Izvrsno. Sada nestanite i nazvat ćemo Vas kad…

MUŠKARAC.- Nećete mi dati da razgovoram s njom?

GLAS.- S kim?

MUŠKARAC.- A s kim bi bilo? Sa svojom kćerkom.

GLAS.- A zašto?

MUŠKARAC.- Zar nije s Vama?

GLAS.- Što? Pa naravno. Naravno da je s nama.

MUŠKARAC.- Onda mi je dajte… da razgovaram s njom.

GLAS.- Ma, dajte, molim Vas, pa nije ovo telefonska centrala! Ovo je otmica, čovječe!

MUŠKARAC.- Pa baš zato. U svim otmicama se može razgovarati s otetom osobom. Zar niste vidjeli kako se to radi u filmovima?

(Stanka.)

GLAS.- Da vidimo, pričekajte trenutak. (Govori DRUGOM GLASU.) Ah, hoće razgovarati sa svojom kćerkom. (Ne čujemo odgovor.) A što ja znam. Razgovaraj ti s njim.

(Čujemo šum intereferencije dok mu predaje slušalicu.)

DRUGI GLAS.- Molim?

MUŠKARAC.- Eh…, dobra večer, poštovanje.

DRUGI GLAS.- Dobra večer.

MUŠKARAC.- Gledajte, pitao sam mogu li razgovarati sa svojom kćerkom, onom koju ste oteli…

DRUGI GLAS.- Da.

MUŠKARAC.- E, tako je, takav je običaj, zar ne? Tako da potvrdim, ne znam, da je dobro i tako to, da je živa.

DRUGI GLAS.- Naravno da je živa!

MUŠKARAC.- Ma da, znam, sigurno da je. Ali kao što sam rekao, običaj je. (Stanka.) Osim toga, to je i bolje za Vas, ona će plakati i to će me još više ganuti pa ću se požuriti da Vam isplatim novce.

DRUGI GLAS.- Ali novce ste već donijeli, zar ne?

MUŠKARAC.- (Podiže GLAS.) Ma, slušajte Vi mene…!

DRUGI GLAS.- Dobro, u redu, ne galamite! Idem po nju. (Govori prvom GLASU.) Javi se ti, ja idem po nju. (Obraća se MUŠKARCU.) Sad ću doći, dobro?

MUŠKARAC.- ‘Ajd’.

(Opet šum dok GLAS preuzima slušalicu. Neugodna tišina.)

GLAS.- (Neodlučno.) I tako… fini vjetrić pirka noćas, zar ne?

MUŠKARAC.- Da, vidi se da su dani sve kraći.

GLAS.- Uskoro ćemo morati izvaditi kapute. Ah, evo, dolazi. (Strožim glasom.) Hajde, mala, tvoj otac, pazi što govoriš!

(Opet šum predaje slušalice.)

AMANDA.- Tata!

MUŠKARAC.- Amanda! Jesi li dobro?

AMANDA.- Jesam, slušaj, tata, ovo je jako važno!

MUŠKARAC.- Reci, reci. Ah, uvijek si tako nestrpljiva, kćeri moja.

AMANDA.- Ovi tipovi su mi uzeli mobitel!

MUŠKARAC.- Ah, da, to ti je normalno, ne brini, kad je u pitanju otmica, onda…

AMANDA.- (Prekine ga.) Ma znam, znam. Nego, gledaj, dogovorila sam se Carmen da se nađemo večeras s Rafom i ostalima.

MUŠKARAC.- S kojim Rafom? Onim tvojim? Zar opet?

AMANDA.- Da, s Rafaelom, opet! U čemu je problem? Slušaj sad, reci Carmen da…!

(AMANDA prestrašeno vrisne kad joj istrgnu slušalicu. Javi se DRUGI GLAS.)

DRUGI GLAS.- Čujte, dosta je više bilo! Nema brbljanja o glupostima, ovaj poziv ja plaćam.

AMANDA.- (U drugom planu.) To nisu gluposti! Jedna gadura se upucava mom Rafaelu! Nema šanse!

MUŠKARAC.- (Obraća se otmičaru.) Čekajte, čekajte, samo trenutak, neću dugo. Moram nešto reći svojoj kćeri.

DRUGI GLAS.- Čekajte malo, gospodine dragi, začas ćemo je pustiti, čim prebrojimo novac , i onda možete u miru pričati o čemu Vam drago.

MUŠKARAC.- Ne, poslije više neće… Gledajte, radi se o nečemu što ne može čekati. Molim Vas, bit će samo na sekundu, obećavam Vam. (Stanka.) Evo, ako hoćete, ja ću Vas nazvati, tako da Vi ne trošite.

DRUGI GLAS.- (Rezignirano.) ‘Ajde, dobro, evo Vam je. Ali samo na minutu!

MUŠKARAC.- Hvala Vam, hvala uistinu.

(Telefon ponovno prelazi u druge ruke.)

AMANDA.- Čovječe, koji likovi! Tata, gle, znači, nazovi Mamen i reci…

MUŠKARAC.- Da, dobro, dobro. Nego, slušaj, Amanda, slušaj, molim te. (Stanka.)  Slušaš li me? Gledaj, mama i ja smo ti stavili u torbu neke stvarčice. Odjeću i tako to, ok? Jaknu također, ako budeš izlazila. Eh, da, i neseser u kojem je četkica za zube i šminka.

AMANDA.- Molim?

MUŠKARAC.- Pegla za kosu nam ipak nije stala. U svakom slučaju, mislili smo da ti možda neće ni trebati.

AMANDA.- Ma o čemu ti pričaš, tata?

MUŠKARAC.- Pa, o tome, da možda… znaš, možda se ova gospoda naljute i….  i obračunaju se s tobom pa ti, razumiješ, ni pegla ni jakna ni ništa drugo neće trebati. (Začuje se nervozan smijeh.) Ali, u redu, ako bude trebalo, kasnije ti možemo malo po malo donijeti i druge stvari.

(Otmičar ponovno istrgne slušalice iz AMANDINIH ruku.)

DRUGI GLAS.- (Sumnjičavo.) Čekajte, što… što to govorite? Kakva sad odjeća i jakna i pegla?

MUŠKARAC.- Da, gledajte, u torbu smo stavili neke stvari za Amandu…

DRUGI GLAS.- Samo trenutak. Kažete: u torbu?

MUŠKARAC.- Tako je.

DRUGI GLAS.- U torbu s novcima?

MUŠKARAC.- Da.

DRUGI GLAS.- A novci?

MUŠKARAC slegne ramenima.

DRUGI GLAS.- Znači, novaca nema?

MUŠKARAC.-Ne.

DRUGI GLAS.- Ali, ali… Zar ste poludjeli?

MUŠKARAC.- (Smije se.) Ne, gospodine, ma kakvi.

DRUGI GLAS.- (Viče.) Vi mislite da je ovo igra? To mislite? Jer, upozoravam Vas da… da ćemo je ubiti. Ha? Što sad kažete? Nećete je više nikada vidjeti!

MUŠKARAC.- Hm, da, pretpostavio sam da biste mogli ovako reagirati, upravo sam to rekao svojoj kćeri.

DRUGI GLAS.- (Uvrijeđeno.) Pa naravno da se ljutim! Kako ne bih!

MUŠKARAC.- (Pomirujuće.) Razumijem Vas. Razumijem Vašu ljutnju, istina je da… da sam Vam podvalio.

DRUGI GLAS.- Nego što! Itekako! Da samo znate…

AMANDA.- (U pozadini.) Ne vjerujem!

MUŠKARAC.- Vidio sam priliku i…  eto, popričao sam s njezinom majkom, s Amandinom majkom, naravno. Trpimo je već šesnaest godina. Mislim na malu, naravno, ne na majku. Uglavnom, kad smo vidjeli da su je oteli, pomislili smo… Da samo znate kakav mir i tišina u kući!

DRUGI GLAS.- (Zbunjeno.) Hm, da.

AMANDA.- (Iz pozadine.) Da znaš da je i meni baš super bez vas! Tako da… znaš što? Idite k vragu!

MUŠKARAC.- Vidite? Vidite li Vi to? Uvijek ista priča, nikad s njom na zelenu granu.

DRUGI GLAS.- Znači tako, meni ste je uvalili? Onda ništa od nagodbe, ucmekat ću je i gotovo. Pametnjakoviću.

MUŠKARAC.- (Ravnodušno.) Kako hoćete. Na Vama je. (Produljena stanka. Čujemo prigušeni razgovor dvojice otmičara s duge strane linije. MUŠKARAC strpljivo čeka. Zatim kaže naglas.) Čujte, ako nemate drugih pitanja, ja bih morao ići. U redu? (Nema odgovora. Čuje se buka udaraca i prigušena svađa.) Dobro, što god da trebate, imate moj broj. (Začuju se tri hitca s druge strane linije. MUŠKARAC se prestrašeno trzne.) Halo? Dajte pazite da Vas ne bi…

(Šum na liniji, netko preuzima slušalicu.)

AMANDA.- Tata?

MUŠKARAC.- (Hvata se za glavu.) Sačuvaj me bože…

AMANDA.- Tata, ovi tipovi su se zakvačili i međusobno se poubijjali… A nisu mi rekli gdje su mi stavili mobitel! (AMANDA nastavlja govoriti, dok njezin otac ostavlja mobitel na torbi i snuždeno se udaljuje. Od tog trenutka pa do kraja samo čujemo AMANDIN GLAS preko mobitela.) A ja se moram čuti s Carmen! Ti imaš njezin broj? Nema veze, odi do nje. Čovječe, ako me zbog ove ustrane otmice Rafa ostavi, čut će te me svi skupa, kunem vam se! No dobro, reci Carmen… Tata? Slušaš li me? Tata! Tata, ne ignoriraj me! Nema veze što imam samo šesnaest godina! Jesi razumio?

KRAJ